VREME: TEOFIL PANCIC O SASI JANKOVICU

Novinar i kolumnista nedeljnika ‘Vreme’ Teofil Pančić u autorskom tekstu za portal Autonomija.info na njemu svojstven način analizirao je fenomen Saše Jankovića i njegovog Pokreta slobodnih građana. Tekst prenosimo u celosti…
 

Nikad ničeg novog pod suncem Istoka: sve o nama piše još kod Bulgakova, u „Majstoru i Margariti“. Pa ipak, ponekad se desi nešto što ni Bulgakov nije opisao, mada bulgakovljevski zvuči.

Tako je, recimo, Pokret slobodnih građana (PSG) nedavno napustilo troje osnivača: Dušan Teodorović, Ljiljana Mijatović i Zoran Ivošević. Pa dobro, dešava se, raziđu se ljudi, napodudarnost naravi i tako to. Devedesetoro osnivača je ipak i dalje unutra, zar ne? Ma kakvi, još je i bolje od toga: svih 93 je na broju. Kako sad to?! Lepo: objasnio je Janković Saša, predsednik PSG, da je odlazak ono troje no big deal, i da je već primljeno novih troje osnivača. Pazite dobro: ne novih troje članova, nego novih troje osnivača. Tako da je brojno stanje među osnivačima nepromenjeno. Ni Josif Džugašvili, majstor retuširanja starih fotografija i Bulgakovljeva zla kob, ne bi to izveo bolje.Metodologija je, morate priznati, savršena. U tom smislu, bilo bi glupo da se menja. Teoretski, moglo bi i svih preostalih osamdeset i sedmoro izvornih osnivača PSG u nekom trenutku napustiti tu organizaciju, ali se ne bi promenilo ništa, jer bi Janković negde pronašao nekih drugih 87 osoba, i proglasio ih osnivačima PSG. I tako u nedogled.

PSG bi mogao statutarno da se uredi kao organizacija u permanentnom osnivanju, kojom rukovodi veće od 93 osnivača, ko god oni u datom trenutku bili, svejedno je sve dok ih je devedeset i troje. Ako PSG pregura koju deceniju, svaki će od 93 osnivača biti rođen tek nakon osnivanja Pokreta.

Tako to valjda rade savremeni ljudi sajber epohe – stalno se apgrejduju i rekonfigurišu. Ionako niko ne čuva stare screen shotove. Gde je, recimo, onoj staromodnoj, analognoj Demokratskoj stranci bila ta džugašvilijevska pamet na bulgakovljevski način? Naime, drevne hronike do dan-danji beleže da su DS osnovala ova trinaestorica neapostola: dr Kosta Čavoški, Milovan Danojlić, dr Zoran Đinđić, Gojko Đogo, dr Vladimir Gligorov, dr Slobodan Inić, Marko Janković, dr Vojislav Koštunica, dr Dragoljub Mićunović, Borislav Pekić, Miodrag Perišić, dr Radoslav Stojanović, Dušan Vukajlović.

Pogledajte samo taj haotičan spisak! Teški nacionalisti, liberali, levičari, socijaldemokrate i još kojekakvi, svi na okupu! I šta je bilo posle? Većina ovih sa spiska napustila je DS već u prvim godinama njenog postojanja. I ne samo da su je napustili, nego su otišli na veoma različite, čak direktno suprotstavljene strane. Neki su u međuvremenu umrli. Jedan je streljan.

Samo jedan jedini (Dragoljub Mićunović) sa spiska osnivača i danas je živ i aktivan u Demokratskoj stranci. Mislim, nije li to malo kompromitujuće? Štaviše, nekako diletantski, stihijski? A sve je to moglo lako da se izbegne, samo da se periodično (recimo, jednom mesečno) pristupalo reviziji spiska osnivača: kako koji otpadne od matice, a ti, krk, izbrišeš ga sa spiska osnivača istaviš nekog novog, sveže pazarenog! Što bi rekao besmrtni Staljin the Inspirator: njet čelovjeka – njet probljema! Dan-danas bi DS imao potpuno svež i apdejtovan spisak trinaestorice osnivača, evo na primer ovakav: Dragan Šutanovac, Radoslav Milojičić Kena, Balša Božović, Zoran Alimpić, Miroslav Vasin, Goran Ješić, Aleksandar Crkvenjakov, Zoran Lutvac, dr Dragoljub Mićunović, Dušan Milisavljević, Branislav Lečić, Dragoslav Šumarac, Igor Salak. Milina videti…

Da li se ti to, Pančiću, malko zajebavaš? A ne, ne ja. Ja sam sasvim ozbiljan. Zajebava se neko drugi, samo što je poslovično neduhovit, pa nam lica ostaju basterkitonovki bezizražajna. Baš kao i njegovo.

Spiskove na stranu, evo je valjda već prošlo mesec dana, ako ne i više, otkad je Saša Janković obznanio svoj „raskid“ s navodno verolomnim i nekako misteriozno vučićosaradljivim DS-om, a ja sve od tada trepćem u „tupilu od nekuženja“ (Robi K., III a)  čekam da se dogodi Nešto, nisam probirljiv, neka bude Bilo Šta, što će njegov potez, a i potonja obrazloženja i produbljenja, nekako povezati sa ovozemaljskom stvarnošću. To se, međutim, uporno ne događa, a vreme prolazi. Ja u međuvremenu ćutim (a posao mi je da ne ćutim), ni da beknem ni da kmeknem o velikom razvodu u srcu tzv. proevropske opzicije, stidim se već sopstvenog ćutanja, a ne znam kako da objasnim da ćutim iz skromnosti, jer mi se sve čini da mi je sigurno nešto bitno promaklo, pa sve čekam da mi se to nešto ukaže, da se kockice slože, da se Janković i njegov potez vrate na matičnu planetu Zemlju, jednom rečju u šest reči, da svet ponovo postane odgonetljivo mesto.

Avaj, do dan-danas, ništa od toga se ne dogodi. Umesto toga, neki ljudi odu od Jankovića, a Janković ih spremno, iz poluokreta, zameni nekim drugim ljudia, tako što ih retroaktivno proglasi za one od ranije, čime ti od ranije simbolički ispare u ništavilu. Ko ih jebe, izvorno brojno stanje je nepromenjeno…I tako ja prestanem da tražim objašnjenja. Jer je sve dovoljno jasno. A Bulgakova uvek vredi iznova čitati.

SLIČNE VESTI