SVE što ovih dana radi Kajl Skot odavno nam je došapnuo “Vikiliks”. Iz provaljenih depeša američke ambasade u Beogradu saznali smo da je Kameron Manter 2008. godine bio “mandatar” vlade DS-SPS, da je njegov prethodnik Majkl Polt praktično postavio tadašnjeg načelnika Generalštaba Vojske Srbije, sačuvao u foteljama specijalnog i tužioca za ratne zločine…

Čemu onda čuđenje pojedinih ministara i velikog dela javnosti što je aktuelni emisar Ujka Sema u Beogradu pred diktafonima “merio” krivicu vlade u slučaju Savamala? Otkuda sada ta kočopernost u zemlji čiji partijski lideri su, kako nam je prilježno saopštio Džulijen Asanž, u kamenoj ispovedaonici u Ulici kneza Miloša, cinkarili stranačke saborce, ministre, generale, verske lidere, kumove…

Sa petooktobarskim dimom iznad bakarne kupole Narodne skupštine pokuljao je i talas kolonijalne servilnosti prema stranim izaslanicima, na kojem, do dokova budućeg “Beograda na vodi”, surfuje i Skot.

– Mi ovde imamo ambasadore nekih zemalja koji se ponašaju kao da su šefovi stranaka u Srbiji, kao da su izabrani na izborima, koji pozivaju ministre i moj kabinet, i čude se što neću da ih primim. Ja kažem, zamislite da moj ambasador, u vašoj zemlji, sad pozove vašeg premijera, pa ga pita da sa njim ruča. Pa, ovaj bi mislio da je to neka šala, skrivena kamera…

To je neposredno pred atentat poručio Zoran Đinđić. U danima kada sve oko nas podseća na zlokobnu atmosferu uoči njegovog ubistva, dugujemo sebi makar jednu drskost – da Skotove, Čepurine i Ditmane više nikada ne pitamo šta oni misle o nama, našim strankama, liderima, dilemama i raskršćima. Valjda je ostao makar gram čvrstine u našoj kičmi koju nam, evo deceniju i po, temeljno pretvaraju u želatin.