EVROPA SOKIRANA ZASTRASUJUCIM SLIKAMA KAKO SU HRVATl KLALI I VESALl SRBE

Borbe u Mačvi i na Kolubari bile su, zapravo, rat Srba i Hrvata; najmasovnije zločine činile su trupe Trinaestog zagrebačkog korpusa, a na strani Austrougara borio se i Tito

EVROPA ZGROZENA ZLOCINIMA HRVATA

Na današnji dan pre 102 godine, srpska vojka u Prvom svetskom ratu bila je na korak od kraha. Posle višemesečnih teških napada daleko jačih Austrougara, srpski vojnici nisu imali hranu, obuću ni odeću, a i municije im je nestajalo. Gotovo svi svetski mediji uveliko su javljali o potpunoj propasti Srbije, a neprijatelji likovali kako je Veliki rat već dobijen. I baš u trenutku kada više NIKO nije verovao da Srbi mogu bilo šta da promene. Tada je je na čelo Prve armije kraljevina Srbije došao general Živojin Mišić i poveo svoju hrabru, srčanu četu u najslavniju bitku u sroskoj istoriji – Kolubarsku.

Beč je želeo da “gura” Hrvate, Slovence i Ličane protiv Srbije. Vodili su se time: ako naši pukovi pobede, nemamo zbog čega da brinemo, a ako srpski pukovi potuku naše, kod slovenskog življa Monarhije ostaće strašna mržnja prema Srbiji. I danas, 102 godine kasnije, možemo da zaključimo da su, nažalost bili u pravu.

Te 1914. godine Hrvati, muslimani i Slovenci ratovali su na strani Austrougarske.

U sastavu ove austrougarske divizije, jurišao je na srpske položaje i Josip Broz, kasnije nazvan Tito, u to vreme pripadnik 10. čete 25. pukovnije. Šta je tada sve doživeo i preživeo, on o tome nije nikad hteo da govori, ništa nije kazao čak ni svom biografu Vladimiru Dedijeru. Koliko god su naši vojnici bili izmučeni i bolesni, ali i bez municije, ni kod Austrougara (a samim tim i Hrvata u njihovim redovima), nisu cvetale ruže. Blatnjavi putevi zapadne Srbije nisu bili ništa novo za srpske vojnike, a ni za Mišića koji je rođen na Suvoboru. Neprijateljska oprema, haubice i saniteti stalno su se zaglavljivali što je značajno usporilo njihovo napredovanje.

Živojin Mišić je tada došao na ideju koja je u tom trenutku smatrana potezom očajnika – povukao je vojsku sa Kolubare i omogućio joj da se odmori i pregrupiše. Brojno stanje je popunjeno poslednjim što je Srbija imala: đacima, studentima iz Beograda i univerziteta širom Evrope koji su se vratili kako bi pomogli domovini.

I u trenutku kada su evropske telegrafske agencije već javljale o slomu srpske vojske, a austrougarska armija priređivala svečanu paradu u osvojenom Beogradu plan Živojina Mišića počeo je da se odvija – krenula je velika protivofanziva celokupne srpske vojske. Tako je on povukao topove na brda, sačekao da se neprijatelju zalede topovi po blatu dole u ravnici, i počeo da napada. Neprijateljska vojska nije znala šta se dešava niti šta ih je snašlo, i to je bio početak fenomenalne pobede, najveće i najsjajnije u srpskoj istoriji.

Udar je bio nezaustavljiv! Iznenađenog neprijatelja srpska vojska je gonila na sve strane. Oskar Poćorek, glavnokomandujući general Austrougarske armije nakon početnog šoka, nije imao drugog rešenja nego da naredi povlačenje vojske iz Srbije. Tog 15. decembra srpska vojska oslobodila je Beograd, iz koga je, zabeleženo je, neprijatelj pobegao koristeći okrilje noći. Gubici su bili veliki, ali takva je bila je pobeda. Ukupno je izbačeno iz stroja 266.212 vojnika, podoficira i 7.592 oficira. General Živojin Mišić je unapređen u čin vojvode, dok je njegov suparnik – Oskar Poćorek, smenjen sa mesta glavnokomandujućeg Balkanske vojske.

Kolubarska bitka ušla je u istoriju ratovanja. Nikada pre toga nije se dogodilo da se vojska kojoj je predviđan potpuni slom tako brzo oporavi, pređe u kontraofanzivu i na kraju pobedi. Mišićeva taktika povlačenja, pregrupisavanja I armije i koncentrisanog udara na VI armiju koja je bila razvučena na širokom frontu i danas se izučava na vojnim školama širom sveta.

loading...
Facebook Comments
Share

2 comments

  1. Pingback: TakoStojeStvari.rs

Comments are closed.