NEBOJŠA KRSTIĆ: Spomenik Đinđiću je prilika za doskoro NEZAMISLIVI KONSENZUS!

NEBOJŠA KRSTIĆ: Spomenik Đinđiću je prilika za doskoro NEZAMISLIVI KONSENZUS!
Inicijativa mandatara nove Vlade o podizanju spomenika Zoranu Đinđiću 2018, izazvala je, sasvim očekivano, salvu reakcija i oprečnih mišljena, piše Nebojša Krstić za Politiku

Samo nekoliko sati pošto je Vučić lansirao svoju ideju, videlo se da će reakcije biti slične onima u slučaju Pekićevog spomenika, samo još burnije.

Predsednik DS Bojan Pajtić rekao je “da su oni koji sada dižu spomenik Đinđića prezirali i proganjali dok je bio živ”. Dodao je i da Vučić i njegovi saradnici ovim činom sebi dižu popularnost (?) i da su oni, Vučić i njegovi, predstavljeli “sve suprotno, drugačije i lošije od njega (Đinđića)”.

Bivši počasni predsednik DS, Boris Tadić, izjavio je da je podizanje spomenika “licemerno”, jer je Vučić prelepljivao tablu “Bulevar Zorana Đinđića” natpisom “Bulevar Ratka Mladića”. 

Javili su se i neke viđenije demokrate, tvrdeći da su se oni u svoje vreme zalagali za spomenik, za imenovanje aerodroma po Đinđiću i slično, ali da ih “niko nije slušao”.

Nataša Vučković, potpredsednica DS, kazala je da će demokrate podržati inicijativu za spomenik Zoranu Đinđiću, ali, dodala je, ako neko želi da bude Evropljanin, nije dovoljno da diže spomenike. Potom je nabrojala šta sve Vučić treba da uradi da bi dokazao da je Evropljanin.

Slušajući ovo, pitao sam se, ako Vučić uradi sve što mu je Nataša zadala, šta će da radi Nataša, odnosno DS? Bojim se da postoji konfuzija u shvatanju uloge stranaka u okviru čitave opozicije i naravno u okviru DS-a. Da li DS treba Vučiću da zadaje zadatke ili sebi? Da li Vučić treba da se dokazuje Pajtiću ili Tadiću ili svi akteri srpske politike treba da se dokazuju građanima?

Pitanje glasi, dok Vučić sprovodi reforme, dok otvara poglavlja i uspešno prolazi kroz ciljeve MMF-a, šta za to vreme radi opozicija? Da li glumi dvojicu Mapotovaca koji sa balkona gledaju, zakeraju i podsmevaju se? Da li će Vučić uzbrdo gurati kamen dok DS navija za kamen, isti onaj kamen o kome je govorio Đinđić, opisujući destruktivnost naše naravi? Da li će, dakle, Vučić raditi posao koji je činio smisao postojanja DS-a, dok će se DS tome protiviti?

Situacija u koju je opozicija sebe dovela, prepuna je paradoksa. Ili će se protiviti politici na kojoj je nastala ili će “izdati” ono što joj kao domaći zadatak neprestano zadaje talibanizovana i pseudointelektualna elita Srbije.

Novinari su, naravno,odmah pokrenuli temu – imaju li neke stranke tapiju na Đinđića? Ima tu još zanimljivih. Da li ljudi koji su bili politički protivnici Đinđićevi imaju pravo da mu dižu spomenik? Da li su ti što nameravaju da mu podižu spomenik i danas “sve suprotno, drugačije i lošije od njega”. Pa onda: “Koliko su današnji rukovodioci DS indentični, istovetni ili bar slični Đinđiću i da li su oni nastavljači negovog političkog pregnuća?”

To nas dovodi do najvažnijeg, karverovskog, pitanja: O čemu govorimo kada govorimo o spomeniku Đonđiću? O komadu kamena ili gvožđa, koje će biti oblikovano prema umetničkoj zamisli nekog vajara za koje će novac izdvojiti aktuelna vlast, ili o nečemu možda, sasvim drugom?

Vučićeva ideja o spomeniku Đinđiću u simboličkom značenju jeste ponuda na saradnju dve, tradicionalno nepomirljive i sukobljene strane srpskog društva. To je ponuda za saradnju na ciljevima za koje nismo verovali da je moguće postići konsenzus među među, do usijanja, antagonizovanim, strankama. Situacija se očigledno menja u poslednje četiri godine dramatično – do mera da je ovoj nezamisliv konsenzus o strateškom putu Srbije moguć.

Dokaz da je inicijativa o spomenuku upravo to što tvrdim, pokazujem i činjenicom da mandatar ovih dana razgovara o sastavu Vlade sa strankama koje mu matematički za njeno formiranje uopšte nisu potrebne.

Premijer Vučić ima svoju prošlost, u njoj je grešio i to ozbiljno, ali sad, kao premijer, uviđa da je neke stvari koje je napadao kao opozicionar video u pravom svetlu. Sam kaže da sada mnogo bolje razume Đinđića i da, ako ne usvim, ono u mnogim stvarima danas se slaže s njim. Đinđić, po svom formatu, ne može biti vlasništvo jedne stranke. Njegova vizija, delo, politička filozofija i idaje o praktičnim stvarima ne mogu biti svojina bilo kojeorganizacije, već svih građana Srbije.

Tanjug

Ukoliko uspemo da shvatimo važnost mogućeg konsenzusa koji dovodi do toga da, Đinđićrvi ciljevi, reformisanje zemlje i ulazak u EU neće značiti građanski rat, a tako je izgledalo do pre 4-5 godina, sme li ijedan demokrata i đinđićevac da odbaci mogućnost ovog istorijskog društvenog dogovora uz parolu “Nikad s Vučićem”?

Da, Vučić se celog života razlikovao od Đinđića. Međutim, ako ne lažemo, videćemo da se danas razlikuje daleko manje nego mnogi Đinđičevi nekadašnji partijski drugovi.

Zoran je bio pragmatičan, imao je cilj i ka njemu je i grabio, stvarajući mogućnosti u uslovima male političke podrške. Tadić svoju veliku političku podršku nije iskoristio. Tačnije, nije je iskoristio dokraja. Poslednje četiri godina DS ima čelnike koji se ponašaju kao da im je stranka teret s kojim ne znaju šta će. Postoji li iko kome njihova bezidejnost, nekompetentnost, odsustvo politike i energije liči na Đinđića?
Zbog toga je sada, pred stranačke izbore, najvažnije stvar šta će biti politika DS-a. U čemu će se neki novi predsednik stranke razlikovati od Pajtića? Šta će uraditi što ovaj nije? Da li će DS u sledeće četiri godine biti posmatrač uvođenja Srbije u EU od strane Vučića? I čemu onda uopšte služi takav DS? Do sada ni jedan od kandidat za čelnika DS ova važna pitanja nije ni postavio, a kamoli da je ponudio odgovore.

Bez adekvatnog odgovora DS nema načina da preživi. Međutim, nestanak DS-a nije najgora stvar po DS. Najgore je to što nestanak ovakve Demokratske stranke kakva je danas i nije neka šteta.

Najpoplarnije
Facebook Comments
Share

Leave a Reply