ISPOVEST SILOVANE DEVOJKE: Jedan izlazak u grad mi je UPROPASTIO ŽIVOT! #silovanje #tuga

ISPOVEST SILOVANE DEVOJKE: Jedan izlazak u grad mi je UPROPASTIO ŽIVOT!
Noć u kojoj sam silovana počela je izlaskom na oproštajnu proslavu. Bila sam pred velikom životnom promenom: preseljenjem iz Beograda u Italiju, u Milano

Došla sam do prelomne tačke u životu: imala sam 23 godine i još sam se tražila u poslu, a onda sam osetila da je vreme da se bacim na svoje prave strasti: umetnost i dizajn, piše cosmopolitan.rs

Inicijalno sam pošla u Milano da bih se bavila manekenstvom, ali onda sam se upisala na grafički dizajn, neko vreme radila i u butiku i u restoranima. Želela sam da reorganizujem život, da započnem nešto bolje, da okrenem novi list…

Nekoliko dana pre planiranog odlaska iz Beograda, petoro najbližih prijatelja izvelo me je na finu večeru u restoran u kome sam ranije radila kao konobarica. Proveli smo divno, opušteno veče. Tokom ta tri sata popila sam dva-tri martinija uz sjajnu i više nego obilnu večeru. Uživali smo u jelima i neobaveznom razgovoru. Na kraju, oko 11.30 časova, odlučili smo da odemo u jedan klub. Nisam se osećala pripito. Umem da se kontrolišem i prekinem sa pićem ako osetim da me hvata, a i veoma sam visoka i prilično atletske građe, pa me i ne hvata tako lako. U klubu sam častila prijatelje turom piva, i sama popila nekoliko gutljaja, a zatim otišla da igram sa svojim najboljim drugom Vukom. Posle jedno pola sata plesa uputili smo se natrag do šanka. Na putu do šanka prišla su mi dva momka i započela konverzaciju, a jedan od njih je ponudio da me časti pićem.

Danilo i Goran su delovali savršeno normalno, a ja sam jedna prijateljski nastrojena osoba – prosto nemam običaj da neljubazno otkačinjem ljude. Zato sam rekla „Važi“, Danilo je otišao do šanka i vratio se sa tri pića: bila su to žestoka pića, ali velika, u ovećim kristalnim čašama. Popila sam svoje, a Goran je rekao da, pošto vozi, on ne bi smeo više da pije, pa je Danilo insistirao da ja popijem i njegovo piće. Rekla sam „To mi je previše, zaista neću još jedno“, ali bez obzira na to on mi je dodao čašu, uz reči „Ma hajde, nije to tako puno“. Popila sam oko pola te druge čaše. Sada mi je jasno da mora da je u jednom ili u oba pića bila rastvorena droga.

Public

Vraćajući se ka plesnom podijumu ponovo smo sreli mog prijatelja Vuka. Tog momenta i tri-četiri sekunde sekvence negde u zoru sve je ono čega sam se sećala do sutradan u podne, kada sam se probudila u nepoznatom krevetu, pored bare sopstvenog sadržaja iz želuca.

“Gde se nalazim?”
Sa mnom je bio tip po „imenu“ Goran. Bili smo u nekoj rupi od stana u nepoznatoj ulici – ličilo mi je na deo oko kluba gde smo sinoć izašli, ali nisam bila sigurna. Najgore je bilo što je jedino čega sam se sećala bilo nekoliko sekundi, negde oko 5 ujutru, seksa sa Goranom, dok je Danilo pokušavao da se pridruži (ja sam ga odgurnula). 

A ipak, verovali ili ne, nisam zaista shvatala da sam bila silovana. Sve čega sam isprva bila svesna, odmah pošto sam otvorila oči oko podneva, jeste da se nikada u životu nisam osećala tako fizički loše. Nije to bio mamurluk niti išta slično – bilo mi je daleko, daleko gore. Takođe sam znala da nisam popila dovoljno alkohola da bih se zbog toga osećala tako užasno.

Public

Ispovraćani sadržaj bio je bun nečega fluorescentno narandžastog – kao da je neko iscedio debeli šljašteći marker po svemu tome. Nisam bila u stanju da ustanem a da me ne uhvati stravična vrtoglavica i bukvalno ne počnem da se sudaram sa zidovima. Pred očima mi je treperilo, čas mrak, čas zaslepljujuće svetlo, zbog čega sam morala da žmurim. Onda sam počela da se tresem, a zubi su mi cvokotali: drhtala sam kao da me žestoko trese grip. Usta su mi bila strašno suva, ali nisam uspevala ništa da popijem. Čim bih popila malo vode, počinjala sam da povraćam i to po 45 minuta, kao kada imate trovanje hranom.

Čim sam bila u stanju da progovorim, upitala sam Gorana ko je on i gde se nalazimo (u tom trenutku zaista još nisam mogla da se setim njegovog imena). On se ponašao savršeno normalno, kao da se nije desilo baš ništa neobično. Odgovorio je da smo se zajedno dovezli i rekao mi ime dela grada gde smo se nalazili, koje sam istog trena zaboravila.

U tom momentu bila sam toliko zbunjena i bilo mi je tako neprijatno – stalno sam mislila: „Kako sam mogla da dopustim da se to desi? Kako sam mogla da završim u tuđem stanu sa dva muškarca koja čak i ne poznajem?“ Palo mi je na pamet da sam možda bila drogirana, ali kada sam rekla Goranu: „Mislim da mi je sinoć data droga koja izaziva amneziju. Ničega se ne sećam.“ Odgovorio mi je nešto u stilu: „Stvarno? Možda si samo previše popila.“

Kasnije sam, od terapeuta specijalizovanih za pomoć žrtvama silovanja, saznala da je takva reakcija vrlo česta u tim situacijama. Kada se koristi ta vrsta droge, žrtva nema pojma šta se desilo. A pošto silovanja posle poturanja droge u piće često nisu fizički nasilna, žena obično misli da se prosto sama dovela u neprijatnu situaciju.

# Amnezija

Shutterstock

Pošto se ničega od trenutka ubrzo pošto je Danilo doneo pića nisam sećala, morala sam naknadno kroz razgovor sa prijateljima da rekonstruišem šta se desilo te večeri. Izgleda da sam plesala sa tom dvojicom momaka barem dva sata i delovala normalno. Vuk mi je rekao da sam mu u jednom trenutku prišla i rekla „Želim da idem odavde“, ali kada se vratio sa kaputima našao me je kako se ljubim sa jednim od njih. Iznervirao se i odjurio do ostatka društva, koje se nalazilo u suprotnom ćošku diskoteke. Potom se Vuk ponovo vratio po mene, tražio me je, ali dečko iz obezbeđenja na ulazu mu je rekao da sam upravo otišla sa onom dvojicom, što apsolutno ne liči na mene. Nikada nisam tek tako nestala i otišla sa nekim koga sam tek upoznala!
Ne bih ni znala da je došlo do seksa da se nisam setila tih nekoliko sekundi: sedim na Goranu, dok mi Danilo prilazi sa penisom u erekciji i pokušava da mi ga stavi u usta. U jednom trenutku mi je blesnulo to sećanje pred očima i besno sam skočila i viknula „Hej, šta radite bre?“, a potom pala u ćošak kreveta i opet se onesvestila.

#Epilog

Ne mogu da objasnim kako mi dan pošto se to desilo nije bilo savršeno jasno da je u pitanju silovanje. Delom možda zato što sam se osećala tako stravično loše i bolesno da sam jedva uspevala da mislim. Bilo mi je drago što sam uopšte živa. Konačno sam se kasno popodne osetila dovoljno dobro da odem i želela sam da dođem kući i ne mislim više o tome. Goran me je odvezao, tu negde do mog stana. Bila sam isuviše ošamućena da bih uspela da primetim kroz koje ulice smo prolazili.

Tek sam sutradan – posle 12 sati sna – dok sam se pakovala, odjednom zastala i sve mi se totalno razbistrilo:

“Tako nešto mi se nikada nije desilo. To je bilo silovanje.“ Nazvala sam sestru i ona mi je rekla da iz istih stopa idem u policiju.

Public

Otišla sam hipnotisano u policijsku stanicu iza ćoška i sve dalje se odvijalo vrlo brzo: odvezli su me u bolnicu, pregledali, fotografisali, dali mi lekove protiv svih vrsta polno prenosivih bolesti, razgovarala sam i sa socijalnim radnikom i advokatom zaduženom za pomoć pacijentima. Ali, za nekoliko dana saznala sam da je verovatnoća da ću ikada naći tu dvojicu koja su me silovala izuzetno mala… Kao i mogućnost da ću u slučaju da ih nađem imati dovoljno dokaza da ih pošaljem u zatvor.

Ne samo da tragovi droge, koja god da mi je data, više nisu postojali u mom organizmu, već nisam ni znala gde su me odveli. Sve što sam znala bila su njihova imena koja su, naravno, možda lažna. Osim nedostatka fizičkih dokaza tu je bila i činjenica da sam tamo ostala ceo dan (pošto mi je bilo užasno loše!), što bi na sudu takođe govorilo protiv mene.

Provela sam neko vreme sa policijskim inspektorima pokušavajući da otkrijem gde su me odveli – čak smo se vozili po gradu ne bih li nešto prepoznala – i otišli smo do kluba da tražimo video snimke sigurnosnih kamera od te večeri (nisu ih imali). Sve je počelo da mi deluje uzaludno. Sada razumem koliko je to često slučaj i zašto mnoge žene nikada čak i ne prijave silovanje.

Policajac mi je rekao: „Možete da idete u klub i čekate da vidite da li će se ti momci možda pojaviti.“ Ali shvatila sam da bih time uništila svoj život. I pored svesti da bi mogli to da ponove sa još nekom devojkom, osećala sam se strašno iscrpljeno i nisam mogla da nastavim time da se bavim. Samo sam želela da idem kući, da nastavim sa svojim životom, i to sam i uradila. Ali, trebalo mi je mnogo vremena da pobedim misli koje su me proganjale – „Ne mogu da verujem da sam dopustila da mi se to desi“ – i počnem da mislim „Ne mogu da verujem da mi se to desilo“. Posle sam osećala bes što sam dopustila da me obuzme takvo samooptuživanje i što sam tako lako okrivila sebe samu… Ali i to je takođe često u ovakvim slučajevima.

Sada, godinu dana kasnije, sve to mi deluje veoma, veoma daleko. Danas radim u sferi mode i umetnosti i dobro mi ide. Celo iskustvo od te noći i dalje mi je vrlo zbunjujuće i mislim da ga nikada neću zaista shvatiti. Ali, utešno je znati da je um u stanju da pobedi i isceli takve traume.

Najpoplarnije
Facebook Comments
Share

Leave a Reply