BORIS DEZULOVIC : KAKO SAM POBEDIO HRVATE I KREZUBOG TOMSONA

Hrvatski pisac na privremenom radu u Beogradu Boris Dežulović otkriva kako se zajebancijom borio protiv najopasnije bolesti i Hrvatskog fašizma, kako je otkrio krezubog Tompsona i zašto ljude danas više zanimaju „Veliki brat” i televizijske sapunice od – REVOLUCIJE

Boris Dežulović je novinarsku karijeru započeo u listu „Slobodna Dalmacija”, da bi ubrzo postao jedan od osnivača čuvenog nedeljnika „Feral tribjun”, dugogodišnje oaze slobodnog novinarstva u Hrvatskoj. Sa svojim prijateljem i kolegom iz „Ferala” Predragom Lucićem je 1999. godine uredio knjigu „Greatest shits: antologija savremene hrvatske gluposti”, koja predstavlja jedinstvenu zbirku najluđih izjava perjanica tadašnje hrvatske javne scene, od saborskih zastupnika, desničarskih intelektualaca, pa do katoličkih sveštenika.

Svoj prvi roman „Christkind” objavljuje 2003. i već za svoj prvenac dobija nagradu „Jutarnjeg lista” za najbolje prozno delo. Iste godine biva proglašen za hrvatskog novinara godine. Uslediće remek-dela „Poglavnikova bakterija” i „Jeb’o sad hiljadu dinara”, ali će najviše šokirati javnost sumornom ratnom zbirkom „Pesme iz Lore”, u kojoj će kroz usta žrtvi i krvnika uverljivo dočarati monstruozni svet najokrutnijeg hrvatskog ratnog logora. Napadan i istovremeno obožavan, Dežulović će tokom godina svojim delima proizvesti armiju svojih obožavalaca od Velenja pa do Štipa, koji će s nestrpljenjem listati sve regionalne listove u potrazi za njegovim kolumnama.

Stvorio sam Tompsona

Jedne večeri je u „Stefanel” došao neki krezavi momak sa smešnom frizurom sastavljenom od repova pozadi. Predstavio nam se kao mladi talentovani pevač Marko Perković koji ima jednu domoljubno-rokersku stvar i želi da je mi čujemo. I pustismo mi njegovu kasetu, kad ono počinje stvar sa onim „Za dom spremni”, pa onda onaj ritam kao „Bijelo dugme” s Alenom Islamovićem. Bila je to pesma „Čavoglave”, koja će ubrzo postati veliki hit. Bila nam je potpuno idiotska i mi smo je, onako pijani, sedamnaest puta zaredom puštali u kafani u kojoj je nastao raspad sistema, totalni lom. Zatim smo ga onako pijani dovukli do restorana „Emoni”, u kojem je nastupao Dino Dvornik. Hteli smo Tompsona da popnemo na binu s Dinom, ali je Dvornik tražio da čuje kasetu, a kad je čuo, rekao je da odjebemo s tim seljakom.

Njegove književne večeri izazivaju reakcije slične onim na koncertima, a na kraju istih ga često izvode na bis, jer niko kao Dežulović nije tako dobro opisao ovaj nekadašnji jugoslovenski prostor i njegove junake, navijače, sveštenike na prvoj liniji fronta, ljude iz kladionica, običan svet i monstruozne čuvare logora. U ekskluzivnom intervjuu za Pressmagazin ispričao je neke od bitnijih epizoda iz svog života i ujedno skenirao najnovije društvene prilike u regionu.

Tvoj dolazak iz Splita u Beograd jednom si definisao i kao želju da postaneš veći Hrvat nego što jesi, pošto su Franjo Tuđman i Stjepan Radić baš to postali u Beogradu. Pa kako ide s tim?

– Neće od mene nikada biti neki veliki Hrvat, pa mi ni Beograd u tome ne može pomoći. Nisam došao u glavni grad Srbije profesionalno i ne želim u njemu pisati kao Hrvat u Beogradu. Ta pozicija me ne zanima. Činjenica da se u pisanju u beogradskim medijima isključivo bavim srpskim problemima govori da sam, umesto velikog Hrvata, zapravo u Beogradu postao veći Srbin. Kao stanovnika Beograda, trenutno me više zanima Aleksandar Vučić od Stjepana Mesića. To će konačno mojim neprijateljima u Hrvatskoj biti jasan dokaz da sam zapravo više Srbin nego što to moj izvod iz matične knjige rođenih pokazuje. Nikada se i nisam osećao kao stranac u Beogradu, jer sam još kao klinac dolazio u njega i tačno znao šta je Dorćol, a šta Zvezdara. Ponekad, jedina stvar koja me podseti da nisam u Splitu, već u Beogradu, predstavlja činjenica što ovde u kafićima čujem Olivera Dragojevića, a u Splitu turbo-folk.

Osim što si jedan od retkih pisaca i novinara koji objavljuje tekstove u časopisima na celom prostoru bivše Jugoslavije, jedan si i od malobrojnih književnika koji je uspeo da stvori sopstvenog Frankeštajna. U Srbiji je malo poznato da si zapravo ti, iz zezanja, pokrenuo karijeru Marka Perkovića Tompsona, koji je sad ogromna zvezda i najveća ikona hrvatske desnice.

– To je tužna epizoda koja pokazuje kako se iz jedne obične zajebancije može izroditi velika pizdarija. U Splitu je ratnih devedesetih radila kafana „Stefanel” u koju su, osim nas novinara „Feral tribjuna”, dolazili i čudni likovi poput ocvalih manekenki, pomoraca, kurvi… Jedne večeri je u „Stefanel” došao neki krezavi momak sa smešnom frizurom sastavljenom od repova pozadi. Predstavio nam se kao mladi talentovani pevač Marko Perković, koji ima jednu domoljubno-rokersku stvar i želi da je mi čujemo. I pustismo mi njegovu kasetu, kad ono počinje stvar sa onim „Za dom spremni”, pa onda onaj ritam kao „Bijelo dugme” s Alenom Islamovićem. Bila je to pesma „Čavoglave”, koja će ubrzo postati veliki hit.

S Predragom Lucićem, kolegom i prijateljem iz „Ferala”, preslušavao sam ovu pesmu i cepali smo se od smeha. Bila nam je potpuno idiotska i mi smo je, onako pijani, sedamnaest puta zaredom puštali u kafani, u kojoj je nastao raspad sistema, totalni lom. Mi se smejemo i ubeđujemo Tompsona da on mora s tom pesmom napraviti posao. Zatim smo ga onako pijani dovukli do restorana „Emoni”, u kojem je nastupao Dino Dvornik. Hteli smo Tompsona da popnemo na binu s Dinom, ali je Dvornik tražio da čuje kasetu, a kad je čuo, rekao je da odjebemo s tim seljakom.

Vratili smo se u opet u „Stefanel” i tamo zatičemo urednika Radio Splita, kojeg ubeđujemo da pusti „Čavoglave” u program. I bi puštena pesma u program, a ostalo je sada već istorija. Naravno, kada smo se sutradan ujutru otreznili, shvatili smo da je zlo već počinjeno. U jednom periodu već pred sam raspad Jugoslavije svi smo se mi pomalo podsmevali i zezali s tim polusvetom iz koga je i nastao fašizam na ovom prostoru. Smejali smo se likovima poput Tompsona, a oni su ubrzo ulazili u Skupštinu Srbije i Sabor Hrvatske, a mi smo ti koji smo, u međuvremenu, najebali. Naravno da Tompson nikada kasnije nije priznao ko mu je pomogao u karijeri i ko su bili njegovi stvarni „mentori”.

Sećam se jednog tvog teksta iz hrvatskog „Plejboja” od pre desetak godina, kada si opisao situaciju u kojoj autobus beogradske „Laste”, prepun srpskih turista, polako uklizava u Split i u gradu nastaje panika. Svi se dižu na noge, od gradonačelnika do turističkih radnika. Kako ti danas izgledaju ovi hrvatski bilbordi po Beogradu koji pozivaju Srbe u Dalmaciju?

– Znaš šta, meni je jasno da su ti pozivi hrvatske turističke zajednice očajnički, jer oni Srbe zovu ne zato što ih vole, već zato što je sezona otišla u kurac, pa bi sad tu rupu bilo dobro popuniti srpskim turistima. Ali kad se sve svede na kraju, meni je drago što će ti bilbordi biti prvi pokušaj da se hrvatski državni vrh obrati Srbima, a da to nije kao u vreme „Oluje”, kada je preko radio-stanice išlo „Ostanite kući, neće vam hrvatska vojska ništa uraditi”. Neka to bude poziv iz interesa, kad već nismo iz te jugoslovenske romantične priče uspostavili odnos kao braća. Neka se desi da i Srbi konačno počnu da otvaraju svoje firme u Hrvatskoj. Neka bude makar i ono „ajde imamo svoje države, jebimo si majku jedan drugom, ali hajde da imamo neki zajednički interes”.

Pa i ti si zbog interesa počeo da dolaziš u Beograd pre 30 godina.

– Jeste, mi smo kao klinci, da bismo imali džeparac za putovanja, koncerte, utakmice, krali knjige iz splitskih knjižara i onda odlazili da ih prodajemo u Zagreb. Onda nam je neki tip rekao da beogradske antikvarnice daju bolju kintu i mi smo počeli s rančevima punih knjiga dolaziti u Beograd. Iz tog početnog interesa rodila se ljubav prema Beogradu. I onda sam došao preko knjige u Beograd, kao što iz istog razloga dolazim i dan-danas u njega. Samo što ih sad, za razliku od onih pubertetskih godina, ne kradem, već pišem.

Imao si rak testisa, pisao si o tome i to je izazvalo nezapamćenu pažnju u čitavom regionu. Uspeo si da dokažeš da se tokom strašne bolesti može zezati u pauzi između dve grozne hemoterapije.

– Nikada nisam dobio toliko komentara kao u slučaju mog teksta o sopstvenom lečenju raka koji sam, po nagovoru lekara, napisao u „Jutarnjem listu”. I danas dobijam mejlove, jer je taj tekst metastazirao po internetu i mnogi su ga pročitali. Iz reakcija ljudi shvatio sam da o tome treba pričati otvoreno, jer bolest nije nešto što bi trebalo sakriti. Nažalost, kod nas je bolestan čovek izopšten iz društva, a tek kad sam se razboleo, video sam koliko je rak testisa zastupljen kod muškaraca, nešto kao i rak dojke i grlića materice kod žena.

Kad saopštiš svoj problem u društvu, odjednom se sve promeni i prestane svaka zajebancija, a ja sam hteo suprotno i počeo sam da se zezam s mojom bolešću i uskoro je krenula opšta zajebancija na račun mojih muda. Od toga da mi je društvo poklonilo „kinder jaje”, pa do moje izjave da su Hrvati tek za vreme moje bolesti saznali da imam jaja. Moj slučaj je poučan jer sam se i protiv raka borio kao i protiv Tuđmanovog fašizma – zajebancijom, jer je to univerzalni lek i ima snažno autoterapeutsko dejstvo za ljudsku psihu. Zajebancija me je održala, njojzi hvala. I moj roman „Jeb’o sad hiljadu dinara” napisao sam na odeljenju za onkologiju u Zagrebu i to je verovatno jedini humoristički roman u istoriji svetske književnosti koji je pisan na odeljenju za onkologiju, a pisao sam ga privezan za one žice sa citostaticima. To je sve trajalo oko godinu dana i naravno da sam bio isceđen, jer su ti citostatici jako zajeban protivnik, a i prijatelj, ali na kraju sam se izvukao. Rak mi je napao jaja, proširio se na limfne žlezde i pluća, jeb’o mi je majku, a onda su došli citostatici, koji su rasturili i rak i zdrave i bolesne stanice, ali nisam dopustio da mi sjebu glavu.

Bez jaja si mogao ostati još 1991. godine, kao ratni reporter u Vukovaru, kada ti je srpski rezervista pripretio da će ti odseći muda.

– Da, to je bila prva situacija u kojoj možeš ne samo izgubiti muda, već i glavu, a o tome čovek ne razmišlja u našem poslu. Iz ta dva različita iskustva skapirao sam da samo zdrave glave možeš preživeti. I, naravno, uz zajebanciju, uz koju sam pobedio i rak, fašističke režime, pa i kafanske opasnosti kojih je tih devedesetih godina bilo baš mnogo.

U kafanske opasnosti spada i splitska epizoda u kojoj je pucano na tebe.

– Dakle, skupljali smo se devedesetih godina u toj splitskoj kafani „Stefanel” uz raznoliko društvo. Ova kafana je u periodima vazdušne opasnosti i zamračivanja funkcionisala i kao sklonište, pa bi nam se pridružile i čitave porodice s decom. Tako bismo jeli i pili do zore i to je ta neka romantična slika rata i sada mi je žao što te epizode nikada nisam stavio u knjigu. Jedne takve pijane večeri u kafanu je došao Alija Šiljak, pravi ustaša i komandant Hrvatskih obrambenih snaga (HOS) iz Hercegovine. Sedeli smo u onoj sobi za kartanje u lovu i onda je odjednom Šiljak ustao i rekao da mora pročitati „Poemu za poglavnika”. I krene on to čitati, a mi smo umirali od smeha, jer je ta poema onaj imbecilni i patetični deseterac. Sedeo sam pored Šiljka i on me odjednom uhvati za kosu. Tu skoči moj brat i gurnu ga, i u tom trenutku nastane ona klasična kafanska tuča, da bi Šiljak u jednom trenutku izvadio pištolj. Mi krenusmo da bežimo, ali mi je jedan metak ipak proleteo kraj uva. Ta kafana više ne radi, ali još na zidu postoji rupa od metka koji mi je namenio Alija Šiljak, komandant HOS-a.

Eto, „Feral tribjun” je opstao i preživeo ratno ludilo i Tuđmana, a onda ga je pokosila tranzicija i korporativni kapitalizam. Kako?

– „Feral” je umro prirodnom smrću, ali ne od godina. To je bio jedini slobodni nedeljnik u kojem se moglo pročitati već 6. avgusta 1995. kako se pale kuće i ubijaju babe po Krajini. Posle Tuđmanove smrti, ljudi su živeli u iluziji slobode, u istoj onakvoj iluziji koja je uhvatila i Srbe kada je pao Milošević. Kao, sve će biti rešeno samim tim što nema Miloševića, a pokazalo se da je to bila iluzija i prevara. U Hrvatskoj je na vlast došao SDP, koji nije imao ni volje ni želje da se obračuna sa ostacima ostataka HDZ-a, i to iz levičarskog kompromiserstva, i ta prilika je zauvek propuštena. Dakle, nakon Tuđmana, imamo na sceni SDP i reformisani Sanaderov HDZ.

Došao je taj dugo sanjani šareni kapitalizam koji smo toliko čekali i priželjkivali. Ljudi su poverovali da je izbor između „samsung” i „nokija” mobilnih, između „opel korse” i „pasata” na lizing od 36 meseci otplate i gomile šoping-molova, da je baš to ta sloboda koju su čekali. Pošto smo mi, Hrvati i Srbi, podjednako stoka, kao uostalom i Englezi i Amerikanci, onda se ljudi lako navuku na tu iluziju i kad im, kao „Feral”, objašnjavaš da je to još gora i perfidnija tiranija od Tuđmanove i Miloševićeve, oni to ne mogu i ne žele prihvatiti. Bilo je puno lakše mobilisati ljude u vreme Miloševića i Tuđmana, nego u vreme Todorića, Peveca, Miškovića i „MPC holdinga”, jer zašto bi se ljudi borili kad je super u „Delta sitiju” ili „Konzumu”. „Delta siti” nije Miloševićeva Srbija u kojoj se čeka u redu za benzin ili kad uspeš da dođeš na red na šalteru, već ostaneš bez 90 odsto penzije. U „Delta sitiju” ima svega – od „Kentaki frajd čikena” i kuglane, do „Tim Tejlora” i „Benetona”, i u stvari sve je super u tom svetu iz reklame na odloženo plaćanje u kojem se sve rešava brzo, uz osmeh službenice na šalteru.

Danas bi na Adi streljali Žikicu Jovanovića Španca

Boris Dežulović tvrdi da je na bivšem jugoslovenskom prostoru na sceni jedan istorijski paradoks, a to je da je fašizam nekako preživeo.

– U Hrvatskoj, koja je devedesetih institucionalno obnavljala svoj fašizam, sada se obnavlja antifašistička tradicija, pa se svi se utrkuju ko će biti veći antifašista. Ta šizofrenija je započela još u doba Tuđmana. S druge strane, u Srbiji, koja se nekada strašno hvalila svojim antifašizmom, pa je čak i Šestu ličku brigadu prisvajala kao svoju, sada je na sceni obrnut proces. Ta nekada antifašistička Srbija sada jebe mater Žikici Jovanoviću Špancu koji je ustao protiv nacizma i rehabilituju se njegove žrtve – žandarmi. Tog Španca bi, da je danas živ, najradije streljali na Adi Ciganliji.

Danas novine žive od oglašivača i glavni urednik ne ide više po mišljenje u Centralni komitet, generalštab ili predsedničke dvore. Kad ti napišeš, na primer, temu o korupciji u „Telekomu”, ili o dilu ministra veza i „Telekoma”, onda nećeš najebati zato što je popizdeo ministar veza, već što si nadrkao šefa marketinga „Telekoma”, pa će on zvati tvog šefa marketinga, koji će ti objasniti odakle tebi ide plata. I to je ta mračna Orvelova 1984, koja je sada 2009, u kojoj više nemaš romantične neprijatelje u obliku operetskih diktatora, kafanskih provokatora ili udbaša. Sad su to mladi frajeri s laptopovima i ljubičastom kravatom koji ti određuju šta smeš, a šta ne smeš da pišeš.

Zato je i „Feral” morao propasti, jer je lakše bilo pisati o zločinima za vreme „Oluje”, nego o sprezi političara i krupnog kapitala. Ti više nisi zanimljiv ni kao strani plaćenik nekim tamo judeo-vatikansko-srpsko-namačkom-CIA- Sorošovim donatorima, jer su sad aktuelni Iran i Palestina. Nisi zanimljiv ni običnim ljudima koje zanimaju sapunice, „Veliki brat” i tržni centri. Bilo bi mnogo romantičnije da smo poginuli u borbi protiv fašizma, ali smo najebali tek kad smo pobedili fašizam i pali smo za slobodu u velikom šoping-molu u kojem ima svega.

Najpoplarnije
Facebook Comments
Share