AMERIKA TVRDI : JUGOSLAVIJA JE BILA JEDINI PRAVI DRIM TIM

AMERIKANCI TVRDE: Zaboravite Džordana i Lebrona… Jugoslavija je jedini pravi ”drim tim” (FOTO) Fenomenalan tekst američkog novinara o ”najboljem timu koji se nikada nije dogodio” Jedan od najpoznatijih uglednih magazina na svetu, američki ”Rolling Stone”, napravio je sjajnu priču o nekadašnjoj košarkaškoj reprezentaciji Jugoislavije.

Novinar Tom Hoking je poistovetio sjajnu seriju Golden Stejta od 73 pobede sa ”velikim jugoslovenskim timom koji se nije dogodio.”

Dok su se Lebron i Kobi borili za nadmoć, iznenada je lice NBA moglo sebi da priušti širok osmeh, pojavio se tanušni 28-godišnjak imena Stefen Kari, čiji izgled dobrog dečka iz komšiluka skriva sposbnost da poplavom šuteva iza linije za tri poena ispoliva unesrećene protivnike. Američka igra se promenila, a Karijev Golden Stejt Voriorsi su poslednji korak u toj sporoj, decenijama dugoj evoluciji basketa. A da bi to razumeli moramo otići 25 godina u prošlost, do Olimpijskih igara 1992. godine – počeo je Hoking.

Na tim Igrama u Barseloni ”drim tim” je dominirao sa 43.8 poena razlike u proseku. S tim da Hokinga nije interesovao taj tim, nego onaj koji se raspao – najveći koji se nije dogodio:

– Istorija velikog jugoslovenskog tima s kraja osamdesetih i početka devedesetih, i cepanje tog tima uporedo sa cepanjem same Jugoslavije, prilično dobro je dokumentovan. ESPN dokumentarac “Jednom braća”, konkretno, na odličan način podseća kako je dezintegacija Jugoslavije u sukob uvela igrače koji su bili bliski prijatelji, posebno proslavljenog srpskog centra Vladu Divca i dinamičnog hrvatskog beka Dražena Petrovića. Sveoukupno nasleđe tog tima, međutim, ostalo je potcenjeno – što je poprilično čudno imajući u vidu da se radi o najuticajnijem timu u poslednjih 25 godina na svetu. Zaboravite Džordanove Bulse, Sparse, bilo koji Lebronov tim ili Voriorse: Jugoslavija je stvorila košarku kakvu znamo danas.

– Košarka je fascinantna igra zato što se nalazi na ivici između timskog i individualnog sporta. U fudbalu, na primer, ima 11 igrača u timu, i čak i najbolji igrač na svetu ne može sam da nosi tim sa saigračima koji su ispod proseka – što donekle potvruđuje nedostatak uspeha na reprezentativnom nivou igrača kao što su Lionel Mesi i Kristajno Ronaldo. Pojedinačni sportovi, kao tenis, su potpuno suprotni: teret pobede i poraza stoji na samo jednoj osobi, i tenski mečevi na visokom niovu se odigravaju jednako u glavi tenisera koliko i na terenu.

– Košarka se nalazi u sredini, balansira na ivici između individualizma i kolektivizma. Pet igrača u postavi je dovoljno za složenu timsku igru, i taman ih je toliko malo, da jedan igrač može da ima odlučujući uticaj na ishod utakmice ili sezone. Igrač kao što je Majkl Džordan ne može baš sam da osvoji titulu, ali može da dođe vrlo blizu. Priroda košarkaškog sporta je za velikog igrača poput priče o štapu i šargarepi, izaziva ga da zarobi loptu i pokuša da ispadne heroj – ali ako se takav pristup primeni, onda gotovo po pravilu šargarepa izmakne iz ruke. Čak i superstarovima poput Džordana su potrebni igrači kao što je Skoti Pipen, i na kraju Toni Kukoč, koji je igrao za Jugoslaviju.

– Oduvek je postojala suštinska filozofska razlika između evropske i američke košarke, koja se u najgrubljem može svesti na to koja strana je naglašenija u podeli ekipa-pojedinac. Za evropsku košarku prioriteti su bili timski rad i industrijski pristup, dok su u američkoj igri naglašeniji individualizam i zabava.

– Evropska košarka se zasniva na teorijskim osnovama; američka igra slavi atleticizam i sirovi talenat. U evropskoj košarci se radi o “samokontroli”, u američkoj o “samoisticanju”. Ovo jeste pojednostavljeno, naravno, ali je korisno da bi razumeli dva različita pristupa igri.

– “Drim tim” predstavlja krajnju fazu progresije američke košarke: bio je to poziv najvećim igračima u istoriji da izađu na teren. Njihova individualna briljantnost je toliko imponovala da je pitanje timske hemije bilo suvišno. Oni su bili prost zbir svojih kvaliteta, i ništa više od toga, jer – kako bi i mogli da budu nešto više?

– Jugosloveni su, s druge strane, bili zbir svojih ličnih kvaliteta – i nešto više od toga. Imali su oni svakako briljantne pojedince – Petrović je bio potencijalni NBA superstar, eksplozivni strelac i šuter čija je karijera tragično okončana u saobraćajnoj nesreći 1993, dok je Kukoč bio jedinstveno svestran igrač sposoban da napada i igra odbranu na bilo kojoj od pet pozicija u timu. A onda je tu bio i Divac, koji je dao novu ulogu centra i time možda najdirektnije uticao na NBA, imajući u vidu njegovo mesto člana velikog tima Sakramento Kingsa iz dvehiljaditih. Centar je tradicionalno najviši i najsnažniji igrač u timu, sa izraženijom ulogom u “tuči” za skokove i laktanju nego u prefinjenijim elementima igre. Divac je u velikoj meri kreirao ulogu centra-provodnika. Bio je čudnovato dobar asistent po svačijim standardima, a kamoli za centra, a napad je išao preko njega taman koliko i preko Petrovića i Kukoča.

– Oni su takođe bili i savršeno ukomponovan tim. Pogledajte snimak jugoslovenskog tima sa, recimo, Svetskog prvenstva 1990, koje su lagano osvojili, i videćete šta je najčudnije: mislili biste da gledate stari, ofucani snimak utakmice Voriorsa.

– Golden Stejt se sigurno bazira na briljantnim individualnim karakteristikama svojih zvezda, ali jednako se oslanjaju i na to kako igraju zajedno, kao usaglašena fluidna zajednica. Jugosloveni su radili isto to; lopta se u napadu kretala zapanjujuće dinamično, izvodili su složene taktičke zamisli sa brzinom i elegancijom. U odbrani su se rotirali glatko i efektno. Sposobnost da zaustave protivnika nije bila zasnovana na činjenici da su snažniji ili brži od drugih timova, već na disciplini i uzajamnom poverenju.

– Bili su krajnja tačka evropskog pristupa košarci. I možda i nije iznenađujuće kako je taj pristup našao svoj put u NBA tokom protekle dve decenije, jer američka košarka posle originalnog “drim tima” nije imala kuda dalje da se razvija. Nisu mogli da budu bolji od toga. “Drim tim 2″ je bio kolekcija igrača koji nisu uspeli da uđu u prvi. Svaki sledeći tim SAD je bio korak unazad, svaki tim je dolazio sa stavom da imaju zagarantovanu pobedu, i svaki je bio bliži porazu. Nezamislivo se dogodilo na Olimpijadi 2004. godine: repreznetacija SAD nije stigla ni do finala, i bili su priomorani da gledaju Argentinu kako odlazi kući sa olimpijskom titulom.

– Američka igra je od tada prošla kroz suštinske promene. Nije slučajno što je najuspešniji tim u poslednjih 20 godina, San Antonio Sparsi Grega Popovića, ujedno i tim koji je bio najaktivniji u regrutovanju igrača van američkih koledža, koji su tradicionali izvor novih košarkaša za NBA. Popovićevi Sparsi su uveli u tim niz neameričkih zvezda i profitirali sa pet titula šampiona. Ali, najbolja sezona u poslednjih 20 godina je ova sa 73 pobede Voriorsa, koji upadljivo liče na… veliki jugoslovenski tim koji se nije dogodio.

– Ljudi se često pitaju “šta bi bilo kad bi bilo” oko te Olimpijade 1992, šta bi bilo da su Jugosloveni ostali zajedno za taj jedan turnir? Dogodilo se da Hrvatska – u čijoj startnoj petorci su bili Petrović i Kukoč – osvoji srebrnu medalju, i ako ništa drugo natera Amerikance da se pomuče u finalu. Naravno, nikada nećemo znati šta bi se dogodilo, ali po meni, velika tragedija te Olimpijade nije u tome što nismo svedočili susretu dva najveća tima jedne generacije, već zato što nismo videli najveće eksponente američkog pristupa košarci protiv najvećih eskponenata evropske košarkaške filozofije. A opet, možda taj obračun zaista i nije morao da se dogodi, zato što se on zapravo događa poslednjih 25 godina – i počinje da deluje da su Evropljani na kraju pobedili.

Najpoplarnije
Facebook Comments
Share

Leave a Reply